ГОРАН КИКОВИЋ НОВА КЊИГА МР СЛОБОДАНА ЧУРОВИЋА АПИСА'' КОМАДАЊЕ СРПСТВА И ЋИРИЛИЦЕ У ЦРНОЈ ГОРИ'' 

 Горан Киковић, историчар, предсједник СО Беране

КЊИГА МР СЛОБОДАНА ЧУРОВИЋА АПИСА'' КОМАДАЊЕ СРПСТВА И ЋИРИЛИЦЕ У ЦРНОЈ ГОРИ'' 

Пред нама је нова књига аутора Мр Слободана М. Чуровића Аписа, професора српског језика и књижевности , са новом темом, опет намјерно дискриминисаном и дезавуисаном у црногорској друштвеној и политичкој јавности и опет са намјером да се тој и таквој јавности одговори чистом фактографијом – чињеницама, а не фалсификатима. Последњих година неупућенима који не знају историјске чињенице се жели наметнути тврдња да су Црну Гору посрбили Петровићи и да не постоје документа да је у Црној Гори било Српства и Срба прије Петровића. Неки фалсификатори истичу да је посебно на томе радио Сима Милутиновић Сарајлија, који је наводно ''посрбио'' Његоша. Замислите таквих конструкција!? Међутим то није тачно из простог разлога не што то тако не желимо ми који се боримо против лажи, него што нема за то докумената и чињеница. То најбоље потврђује Француз Анри Делар, секретар књаза Данила Петровића 1856 1859, који је објавио , 1862, у Паризу, брошуру "Црна Гора", у којој, поред осталог, каже: "...Нахије се деле на 43 племена. Имају 600 села, 15.000 кућа и 120.000 становника, све славо Српске народности и православне вере... Око малог Српског народа у Црној Гори, који је једини од свију бранио своју веру и независност, здружиле су се кроз петовјековну борбу, симпатије и наде свију Срба у Турској који су очували хришћанство. Црногорци су тако постали њихов морални вођ и у томе је њихова снага и значај...“ Ови аргументи су натјерали аутора да напише веома вриједну студију о битисању Срба на просторима данашње Црне Горе и он је документовано извршио тај себи постављени задатак кроз безброј примјера и изнио паралелу између данашње и некадашње Црне Горе. Приказао је како се черечи српски народ и његова култура. Он аргументима доказује да је све у овој држави подијељено и обезвријеђено али је он искрени и прави Србин, русофил и словенофил, борац за погажена права српског народа, српске 165 цркве, српског језика, писма ћирилице, он је то доказао и кроз ово дјело а и кроз своју бробу да не прихвати фалсификат као истину не желећи да предаје непостојећи црногорски језик. Он се овом књигом бори за ћирилицу и приказује примјерима колико латиница потискује ћирилицу. Билборди, натписи, записи, бешчасни примјери маркетиншких трикова , форсирајућа латинична амблемизација и дубока амнезија , стидоћа својег србског бића. Шта је још остало остало како би Његош рекао: „Од ваљатне српске Црне Горе “(Огледало Српско“) истиче мр Чуровић у својим аргументима. Чуровић истиче да се ћирилица намјерно истјерује из образовних установа, док је на дјелу кршење 13.члана Устава Црне Горе у којем пише да су ћирилично и латинично писмо равноправни. Аутор ове аргументоване и поучне књиге се пита: ''А јесмо ли ми данас у овог глобалном, машинизованом вијеку спремни да разумијемо кликтај ћирилског предања, или ћемо га лијено поништити пред туђинским латинским писменима која су дио давнашњег пројекта однарођивања и одписмењавања Срба...? !'' Овдје је описано и стање у српској култури у Црној Гори и аутор истиче да је она заробљена и да је ''Највећи проблем је србска интелектуална елита'',што је тачно. Чуровић је аргументовано написао да се у Црној Гори увијек говорило српским језиком јер како каже ''Прву световну школу, дакле, на подручју оновремене Црне Горе основао је Његош 1834. Године. Исте године је набавио и штампарију у којој су штампани и први уџбеници у Црној Гори: ''Српски буквар ради учења младежи гражданском читању (1836) и Српска граматика састављена за црногорску младеж (1838).'''... Он описује шта су били и циљеви историје у то вријеме кроз уџбеник који се предавао у школама у Црној Гори у вријеме Петровића: ''„Циљ је српске историје да упозна ученика са најглавнијим догађајима из српске прошлости, те тим да развија љубав према своме народу и својој отаџбини и да снажи вољу за јуначка и племенита дјела...'' На основу свих изнесених аргумената је очигледно да циљ оваквог положаја Срба и српског језика и ћириличног писма асимилација српског народа и покушај да се уврсти као мањински народ и да се сведе на пет посто. Никада српска Црна Гора није пала овако ниско. Ни турски окупатори нијесу забрањивали српски језик и ћирилично писмо, српски језик се чак говорио на турском двору у Цариграду. Многа документа потврђују да се преписка између султана и локалних турских власти вршила на српском језику и ћириличним писмом. Историјска је истина да су ћирилицу забрањивали и прогонили само окупатори и непријатељи Црне Горе Аустроугарска монархија и италијански фашисти. Зато свако од нас треба да дâ допринос очувању ћириличног писма, тако што ће писати ћирилицом и својој дјеци и ближњима стално причати о томе. Да што год знају о ћирилици садашњи 166 властодршци, они би ћирилицу прогласили за бренд Црне Горе, јер је прва ћирилична штампарија на словенском југу ''Октоих'' основана у Црној Гори прије 524 године. Чуровића нас позива кроз књигу да треба увијек па и овдје у овој књизи и у овој рецензији подсјетити на то да су Црну Гору створили наши преци, који су били Срби и говорили српским језиком. Све до 1945.године нико се у Црној Гори није ни писао ни осјећао другачије неголи Србином. Зато је велика разлика између старих и ових данашњих новокомпонованих Црногораца. Стари Црногорци изнад себе су имали Бога, испред себе попа и учитеља, а око себе браћу, кумове и пријатеље. Ови данашњи новокомпоновани ''Црногорци'' изнад себе имају НАТО и Америку, испред себе буљук дукљанских ''академика'', а око себе телохранитеље''.

На дан Светог Александра Невског 12. Септембра 2017. у Богом чуваном граду Беранама